5.03.2015

Fahriyar




Fahriyar (Fahriddin Nizamov) 1963 yılında Özbekistan’ın Nevai vilayeti, Hatırcı ilçesine bağlı Sengicüman köyünde doğdu. Şairin ilk kitabı “Dardning Şakli” (Derdin Şekli) 1987 yılında yayımlandı. “Ayalgu” adlı şiir kitabı 2000’de, “Geometrik Bahar” (Jeometrik Bahar) adlı kitabı ise 2004’te yayımlandı. Edebi ve fikri makalelerinden oluşan “Yengileniş Ananeleri” (Yenilenme Geleneği) kitabı 1988 yılında neşredildi. Fahriyar, Pablo Neruda, Maris Çaklays gibi şairlerin şiirlerini ve T.Uinter’in “21. Yüzyılda İslam: Postmodern Dünyada Kıbleyi Bulma” (2001) adlı kitabını Özbekçeye çevirmiştir. Şairin birçok şiiri Rusça ve diğer dillere çevrilmiştir. Türkiye Türkçesine aktardığımız şiirler şairin “Ayalgu” adlı kiatbından alınmıştır.

***

Hayat, sen şarapsın, meysin bir yudum,
Yirmi dört senedir doyamadım, eh…
Mey içinde yüzer durur üzüntü,
Saki, işret nere, ukubet nere?

Bazen bıkmış olur sevgimden aşkım,
Göz yaşım bezdirir, içerim tenha.
Ben senden usanmam, sıkılmam, yaşam
Gözünü aç, gözümü aç, Açgözlüm - gözüm.

Ekşi bir şarapsın, ey, tatlı hayat,
Sabrım kasesine seni dökerim,
İçerim göz yaşımı içtiğim gibi,

Unutmaz hafızam tadını illâ,
Seni saklar kasem, kadehim - sabır.
Süslerim ben onu kadın ismiyle.

AKSİLFELSEFE

Mekan yok,
Zaman var.

Vardır zaman içinde
Kirada oturan özdekçi evlat.

Zamana bakmayan evlat, elinden
Tanrı geri almış mekanı
Tekrar vermesini ister dehadan.

Ama deha Tanrı değildir,
onun elinde
Ancak erek vardır.
Yaşam sürmez yalnız erekle.

O mekan değildir,
Zaman da değil, bakma boşuna…

AKSİLEKOLOJİ

Harcar, ezer insanı ekin,
Teşbih niçin, tarlalar bom boş
Çöller onu kovalar durur
Aman Tanrım...

İnsanlar gidiyor,
Tanrı duymaz
çığlıklarını.
"Kırmızı Liste"ye yazamaz
çünkü bilmez ekin
yazmayı…

***

İnsan yapmak isterseniz taşlardan
Taşları okşayın,
Şefkat gösterin olduğu kadar.

Taşlar ancak şefkat karşısında
Savunmasızdırlar.

Taşa çiçekler sunun,
Ak ve pembe çiçekler -
Şefkat renkli olsun çiçekler.

Taş mutlaka uzatır elini
Alır çiçeğinizi
Öper ellerinizi
Hatta ağlar, inanın, o taş

SENGİCUMAN’DA YAZ MEVSİMİ

Seretân.
Derman gibi kurumuş sular.
Olukların gözleri oyuk
Susuz dereler yılanlar gibi
kıvrım kıvrım ilerler
sulu yerlere…
Burada susamaz kuyular ancak,
Yazın susuzluğunu gördüğü için
Utancından yere batmış kuyular

***

Seni senden aradım
Yoktun.
Sahibi brakıp gitmiş ev gibi
Bom boştun.

Ancak brakılmış evde
Unutulmuş kedi misali
Tırmalar gönlünü
Bir şey durmadan

ACABA

Acaba,
tarlayı
ummandan başka
benzetecek bir şey mi yok?

Acaba,
şu beyaz dalgaların altında
çökük uygarlıklar mı var?

Acaba,
Türkistan
Atlantis sözcüğünün
Çevirisi midir yoksa?

Acaba...

TEDİRGİNLİK

Zaman sahrası.
Gitmektedir dağlar kervanı.

Burnundan ip geçirilmiş
dağlar kervanı.
Geriye bakmaktan mahrum
dağlar kervanı.

Üstelik, yük:
taşları geleceğe
taşımaktadır dağlar.

***

Yürek inzivada, Yesevi gibi
yalancı dünyayı affedip yaşar.

Yürek -
Osman Nasır'a
                     hayatteyken
verilen bir tek mükafat.

Yürek kuştur.
Kafesiyle birlikte doğmuş
kuş.

Tüylerini kana batırarak
Özgürlük hakkında şiirler yazar.

***

Mutlu olabilirmişim,
Şöyle yazılıymış alnımda.
Oysaki ben
okuyamadım
işte o yazıyı.

Aynaya baktım.
Alnıma yazılanlar
Ters göründü hep aynada.

AY HAKKINDA RİVAYET

Bir zamanlar o bir kuşmuş -
Hüma kuşu.
Başlar da varmış onun konabileceği,
boyunlar da varmış muska takacak.

Günün birinde onu yakalamışlar,
Başını koparmamışlar, hayır,
kesmemişler onun konduğu başı,
ev-barkını da bozmamışlar, hayır.

Koymamışlar onu kafese, hatta
Yumurta yapmasını beklememişler.
Etini de pişirip getirmemişler
Sultan sofrasına.

Onu yakalamışlar, sonra 
Kanatlarını bileme makinesine tutmuşlar.
Kuşun gövdesinden fışkırarak
Kan akacak diye ummuşlar.

Kan akmamış. Çelik kanatları
Makine toz gibi göğe uçurmuş.
Bileylenmiş hüma kuşu, artık
Ay balta misali parlayıvermiş...

CEVAPSIZ DÜNYA

Gözlerim söylemeyi öğrendi,
Artık bana gerekir mi ki, dilim?

***

Kendine tapan adam
ayna denizinde öldüğünde
eski güzelliği ağlar mı, acaba,
onun cenazesinde?

***

Rüyalarımdan çıkar mı ki, hiç
sevdiğim kadın?

***

Seni nasıl güldüreyim, ağlantı?

***

Neden bayrak gibi dalgalanır
kolsuz kolu Gazi gömleğinin?

SAĞTÖRENİN OLUŞUMU

Tanrı elindeki saklı
bir şeyi bendesine gösterdi.
Bu sağtöreydi,
tanıdı insan.

ve başını vurmak için
duvarlar örmeye başladı.

XX YÜZYIL İNSANI

Durdum.
           Gölge yolumu kesti.
Acaba, bu gölge benim mi yoksa?
Anbean yükselir,
Giderek büyür
                      tün kadar uzar…
Önüm  zifiri karanlık. Yürünmez.
                      şaşkına döndüm,
Geri bakınca (buz gibi ter bastı tenimi)
Kovalayan yüreği gördüm,
Yürek benimkiydi
                       Tanıdım....

MEŞREB

Tanrılar göklerde yaşar, sonuçta
ayakları değmez toprağa
Hayat bize yerey verdi, zeminden
onlara yedinci semayı verdi.

Yükseklerde olmak Tanrılık ise
zeminden yükselmek ise eğerde
Afak Hoca değil, asılan "Dehri" -
Divane Meşreb olurdu Tanrı.

***

Ellerim bom boş.

Kaldırmak istedim başıma seni
ellerimle

Artık bom boş ellerimi
başım üzre
kaldıramadan yaşıyorum.

Bom boş eller, oysa, çok ağır...

TEDBİRLİ ADAM

Ben artık yeniden başlarım
Hepsini, hepsini, hepsini.
Gözlerimden siler atarım
İyice uzamış bakışlarımı.

Değiştirirm bakış tarzımı,
Girişimci olurum artık.
Boşuna akıtmam göz yaşlarımı
Gözlerime ekerim pamuk.

Yıl boyu üç yüz altmış beş defa
ürün yetiştirmek mümkün gözümden.
Kendiliğinden yetişir ve bir de
ağırlığı düşmez kimseye...

Önemlisi şudur: ağzım dikili
Borç istemem sizden, korkmayın.
Gözlerime pamuk ekili
Böylece güzeldir hayat, sormayın.

Önemlisi şudur: borca da girmem
Artık ekmek peşinde koşmam
Hayatımı yaşarım artık
Satıp gözümdeki pamuklarımı

SÜLUK

Dehaya yaklaşma, dehadan ayrıl
Anlamını unutma, eski ayetin.
Dehalar sihirbaz, gayeler falcı,
Gözlerini büyüler insanoğlunun.

Ellerinden tut, üstattır Hayat
İnanca inançtan gidilir, kalbim
Yakarma arıtsa bizi, eğerki...
Eski türküleri fıslar dudağım.

Küfürden arayan Hak visalini
Haris gayelerle yaşayan üstat
Beni takip eder çırak misali...

Toprak olur yine avanak akıl,
Rüzgarlar ruh olup dönecek yine
Dertlerimin elbisesidir şekil

HÜRLÜK

Çözülmemiş bulmaca gibi
kareleri bom boş kafesin.
Bom boş kafes, kafes içinde
En güzeli, en hoşu, en...

HAFIZA ALIŞTIRMASI

Sen şiiri boş ver, şairi bırak,
Göz yaşı rüyadır, aşk ise hayal.
Sen kâsıt değilsin, intikamı bırak.
Sen nefreti hıfzet, muhayyel   

Aktaran: Marufcan Yoldaşev

4.03.2015

Алп Эр Тўнга – Туркий халқлар бобокалони




Афросиёб таниқли ҳарбий саркарда ва машҳур давлат арбоби бўлиб, у туркий халқлар бобокалони ҳисобланади. Туркий манбаларда у Алп Эр Тўнга ва Тўнга Алп Эр, форсий манбаларда Афросиёб номи билан тилга олинган. Демак, Алп Эр Тўнга ва Афросиёб, аслида, битта шахснинг туркий ва форсий номлари бўлиб, у Турон давлатининг асосчисидир.
Туркшунослик илмининг асосчиси бўлган машҳур олим Маҳмуд Кошғарий ўзининг “Девону луғотит турк” (1071-1072) китобида Алп сўзини қуйидагича изоҳлайди: “Алпботир, қаҳрамон”. Сўнгра китобда Алп Эр Тўнга ҳақидаги машҳур марсия келади.
Тўнга (тонга) сўзи эса девонда қуйидагича изоҳланади: «Тонайўлбарс жинсидан бўлган бир хил ҳайвон. У филнинг кушандасидир. Бу сўзнинг асосий маъноси шудир. Лекин бу сўз туркларда маъноси ўзгарган ҳолда қўлланади. Бу сўз, кўпинча, одамларга лақаб ўрнида ишлатилади. Чунончи, Тонахон, Тона тегин ва шунинг кабилар.
Туркларнинг улуғ хони Афросиёбни Тона Алп Эр деб атар эдилар. Йўлбарс каби кучли баҳодир одам, демакдир”.
Демак, Алп Эр Тўнга сўзининг луғавий маъноси “Йўлбарс каби кучли одам, ботир ва қаҳрамон эр” демакдир. Туркий халқларда ботир саркардалар ва подшоҳлар номига, одатда, Алп сўзи қўшиб ишлатилган. Алп Эр Тўнга бу номни ўзига исм қилиб олган дастлабки инсон, туркий халқларнинг илк хоқони (хони) ҳисобланади. Кейинчалик ўзбек халқ эпосида 90 алп бўлганлиги, сўнгги алп Алпомиш эканлиги куйланган.
Алп Эр Тўнганинг форсий манбаларда ўз номи билан тилга олинмай, балки Афросиёб деб аталишига нима сабаб бўлган? Афросиёб икки сўз: афро ва сиёб сўзларидан ташкил топган. Афрос сўзи арабча бўлиб, от маъносини билдиради. Эрон афсоналари ва ёзма адабиётидаги қаҳрамонлар номига азалдан от (асп) сўзи қўшиб ишлатилган. Масалан, “Шоҳнома”да Гуштасп, Аржасп, Луҳрасп каби кўплаб номлар учрайди. Сиёҳ эса сиёҳи об, яъни қора сув демакдир.
Хуллас, Афросиёб форсчада қора от, қора отлиқ маъноларини беради. Қора сўзи фақат ранг (сифат) маъносида қўлланмай, бу тушунчанинг туркий халқларда кучли, баҳодир каби маънолари ҳам мавжудлигини алоҳида таъкидлаб ўтиш лозим. (Бу ўринда кейинчалик ташкил топган туркий сулола – Қорахонийлар давлатининг номланиши бевосита шу сўзнинг кейинги маъносидан олинганлигини алоҳида таъкидлаб ўтиш лозим. Ҳатто Туркистон тарихида Қорахитойлар давлати бўлганлиги ҳам маълум.) Бироқ форслар Афросиёбни ёвузлик ва даҳшатнинг тимсолига айлантирганлар. Тожик қомусларида эса Афросиёб сўзи қўрқинч ва даҳшат солувчи маъносида янглиш изоҳланади.
Мақола Қаҳрамон Ражабовнинг Алп Эр Тўнга мақоласидан олинди.  

Бадиий матнда тиниш белгиларининг поэтик актуаллашуви


БАДИИЙ МАТНДА ТИНИШ БЕЛГИЛАРИНИНГ ПОЭТИК АКТУАЛЛАШУВИ

Бадиий матндаги график образлилик, ифодалиликни юзага келтиришда кўп нуқта энг фаол воситалардан ҳисобланади. Меъёридан ортиқ қўрқув, қувонч, ҳаяжон, турли жисмоний ва ҳиссий оғриқ-изтироблар ва шунга ўхшаш аффектив ҳолатлар натижасида рўй берадиган нутқнинг эмфатик бўлакланиши, нутқнинг “ҳаприқиш”и бадиий матнда график жиҳатдан одатда кўп нуқта орқали ифодаланади. (1) Масалан, қуйидаги парчаларда аччиқланиш натижасида нутқнинг эмфатик бўлакланиши кўп нуқта воситасида график акс этган: − Мен, албатта, ўқийман, - деди Саидий ва жўрттага қизнинг қитиғига тегди, - сиз ҳеч бўлмаса эшикнинг тирқишидан дарс эшитишга ҳам розидирсиз?
- Қиз кибр билан бошини кўтарди:
- Мен... мен энг олдинги курсида ўтириб дарс эшитаман (А.Қаҳҳор, “Сароб” романи). Дино Кортенинг рангида ранг қолмади, у мурдадек гезариб кетганди.
 – Иккинчига?!! – унинг ичидан фиғонми, нидоми отилиб чиқди. – Учинчидан иккинчигами?! Шундайми?! Мен... Мени... адо қилдингларми?! Мен сенларга кўчириш қанақа бўлишини кўрсатиб қўяман!.. Мен сендақа манжалақи ҳамшираларнинг кўпини кўрдим! Сен, мен... (Х.Дўстмуҳаммад, “Жимжитхонага йўл” ҳикояси). Мен... Мен... – Дино Корте шундай деди-ю, профессорни танимай дудуқланди. – Сиз... (Х.Дўстмуҳаммад, “Жимжитхонага йўл” ҳикояси).
Баъзан асар қаҳрамони турли ҳиссий ҳолатлар билан боғлиқ ҳолда айтмоқчи бўлган фикрининг аниқ ва ўринли ифодаси учун зарур бўлган сўзни қидириб қолади. Ана шу сўз излаш жараёнида, табиийки, нутқ оқимида узилишлар бўлади, бу узилишлар, паузалар бадиий матнда кўп нуқта воситасида таъкидланади. Шу тарзда айни узилишлар поэтик жиҳатдан актуаллашади, яъни тегишли бадиий маънолар касб этади. Бундай узилишлар матннинг бутунлигини бузгандай, парчалагандай кўринади, аммо аксинча, айни узилишлар поэтик актуаллашувга кўра матн интеграциясининг кучайишида иштирок этади. Қуйидаги мисолларда буни кўриш мумкин: - Сен... нима десам экан... – секин, сўз танлашга қийналиб гап бошлайди Аваз. – Жудаям... тубан... махлуқсан. Ёмон кўргансан, лекин яшагансан. Яна тиржайиб яшагансан. Энди ўлганига қувоняпсан!.. Бундан ҳам баттарроқ... аблаҳлик бўлмаса керак (М.Бобоев, “Кечки троллейбус” киноқиссаси). – Йўқ, энди, бу гапингиз тўғри, - деди Мансур қийналиб ва сўзламоққа сўз қидириб. – Лекин, лекин... какликлар  камайиб қолган-ку (Ш.Холмирзаев, “Озодлик” ҳикояси).
Баъзи ҳолларда қаҳрамоннинг мураккаб ҳиссий ҳолати унга нафақат гапларни, балки сўзларни ҳам тўлиқ, охиригача талаффуз қилишга имкон бермайди ёки ахлоқ меъёрларига кўра сўзни тўлиқ талаффуз қилиш маъқул кўрилмайди. Бадиий матнда бундай ҳолатлар ҳам одатда кўп нуқта воситасида ифодаланади, демакки, кўп нуқта лингвопоэтик қиммат касб этади. Масалан: Ғилайнинг қорнидан оқаётган қон ерни қип-қизил қилиб ташлади.
- Мен... тўймай қолдим. Озгина нонингдан бер. Озгина... Нон... Но-о... (А.Дилмуродов, “Нон” ҳикояси). Шунда Султон Мирзо нари-бери юрганча ички бир ҳадик билан бот-бот қиблага тикилган, бот-бот кўкрагини чангаллаган, ахийри, сабри тугаб даҳшатга тушиб зорланган: - Йўқ, йўқ! Бундай яшаб бўлмайди, чидаб бўлмайди бунга! Одамкушлик бу! Истеъ... .Ҳотам, “Азал ва абад” қиссаси). Тушунган одам экансиз, барака топинг, шунинг учун сизга гапнинг дангалини айтган маъқул, тўғрими? – Т... тўғ... (Х.Дўстмуҳаммад, “Жимжитхонага йўл” ҳикояси). Мен рассом эмасман!.. Ким мақтаган бўлса, п... ебди! Ёлғон-н! (Х.Дўстмуҳаммад, “Нусхакашнинг меросхўри” ҳикояси).
График ифодалилик воситаси сифатида кўп нуқтанинг ишлатилиши бадиий матнда фақат персонаж нутқидагина эмас, балки муаллиф нутқида ҳам кузатилади. Кўпинча фикр оқими баёнида фикр қисмлари орасидаги мантиқий муносабатдаги кутилмаганлик ёки умуман, сўзларни ўзаро муносабатга кириштиришдаги, ўхшатиш яратиш ва шу кабилардаги ёзувчининг ўзига хос янгича қўллашлари, тутилмаганлик, оҳорлилик кўп нуқта орқали таъкидланади ва айни ўзига хос кутилмаганлик, тутилмаганликка алоҳида диққат қаратилади, бу ҳолатлар лингвопоэтик салмоқ олади. Масалан: Абдумаликдан бир нимани суриштиргиси келди, ҳатто товуш бериб чақирмоқ ниятида лаб жуфтлади-ю... овози чиқмади (Х.Дўстмуҳаммад, “Тўхтабойнинг бойликлари” ҳикояси). Охирги гапдаги фикр кўп нуқтадан олдинги гапдаги фикрдан мантиқан келиб чиқмайди, яъни мазкур икки фикр сабаб-оқибат муносабатида эмас, бир-бири билан боғланган икки гап сифатидаги синтактик конструкция эса мазкур муносабат ифодасини назарда тутади. Одатда оғиз жуфтлангандан (сабаб) кейин бу ҳаракатнинг оқибати сифатида гапирилиши керак, бу кутилган ҳаракат бўлади. Аммо матнда кутилмаган ҳаракат (овози чиқмади) воқе бўлган. Ана шу кутилмаганликни бадиий таъкидлаш учун кўп нуқта ишлатилган. Ёки: Оналар... тасбеҳдай-тасбеҳдай тизилиб ўтирди (Т.Мурод, “Бу дунёда ўлиб бўлмайди” романи). Оналарнинг тизилиб ўтиришини тасбеҳ доналарининг тизилишига қиёслашда ҳам кутилмаганлик, оҳорлилик бор ва бу ҳол поэтик таъкид олган.
Бундай мисолларни кўплаб келтириш мумкин:
Кўз ёшини кўрсатмас шоир –
Шоир фақат... “ичиши”  мумкин! (М.Юсуф, “Шоир” шеъри).
Ибн Муғанний аламидан лабини тишлади, ғудраниб, бўғилиб қорни, совуқни... иложсизликни сўкди (Х.Дўстмуҳаммад, “Ибн Муғанний” ҳикояси). Фақат у бир қанча одимни оғир ўй остида ўтди ва... изига қайтди (Х.Дўстмуҳаммад, “Тўхтабойнинг бойликлари” ҳикояси).
Бадиий матнда кўп нуқта суҳбатдошнинг гапириши лозим бўлган вазиятдаги сўзсизлигини ҳам ифодалаши мумкин. Бу график образлилик воситаси бадиий матнда персонажнинг гапирмаган гапини “гапиртиради” ва йўқ гапни поэтик актуаллаштиради. Қуйидаги мисол бу фикрни далиллайди:
- Ҳозиргина дунёда э-энг бағри тош одам бўлиб туюлган эдилар-ку?
- ...
-Аввал ачиндинг, кейин яхши кўриб кетдингми? (Х.Дўстмуҳаммад, “Беозор қушнинг қарғиши” ҳикояси)
Кўп нуқтанинг бундай график образлилик воситаси сифатида қўлланиши фақат юқоридаги ҳолатлар билангина чекланмайди. Айни пайтда бошқа тиниш белгиларининг ҳам ана шундай график образлилик ифодаси учун қўлланиши хилма-хил ҳолатларда кузатилади.
А д а б и ё т:

1.Қар.: Еремина Л.И. Графика как средство изобразительности в произведениях Л.Н.Толстого // Очерки по стилистике художественной речи. – М.: Наука, 1979. − С.101-102.

Тўлиной



Тўлиной

Тўлиной табиатнинг тенгсиз гўзалликларидан бири. Ой юзидан пардасини тамом кўтарган палла. Бутун малоҳату тароватини кўз-кўз қиладиган маҳал. Томошонинг энг гўзали, энг мафтункори намойиш қилинадиган туннинг оти тўлиной.
Одамзод бу мусаҳҳар тунда ҳар ишини қўйиб шуълалар рақсини сайр айласа бўлмасмикан, деган хаёл ўтади кўнгилдан бундай чоғларда.
Бироқ, ойнинг салбий таъсири ҳақидаги ривояту афсоналар шу қадар кўп урчиган-ки, беихтиёр хотирга келаверади.
Рости, ой гардишидаги ёғдулар рақсига маҳлиё бўлиб ақлу ҳушидан айрилганлар ҳам кам эмас. Ойпараст дейишади уларни. Ойга кўп термулмаслик керак дея уқтиришади, катталар.
Яна айрим ваҳимачи катталарнинг айтишича, ой тўлган тунда нораста болалар ва чиройли қизлар кўкка боқмасликлари керак экан. Негаки, гўзалликда танҳо бўлишни истаган ой уларнинг ёшини, ақлини ва чиройини тортиб оларкан. Шунинг учун у асло қаримас, кунларни адаштирмас ва чиройини йўқотмас экан.
Бунинг аксини уқтирадиган эзгу ниятли кексалар ҳам оз эмас. Тўлиной юзидаги пардани тамоман кўтарган тунда ким унга қараса ва дуо қилса дуолари ижобат бўлишини қайтаришдан чарчамайдиган бувижонлар озми дунёда?
Қадим ота-боболаримиз Кўк Тангрига қуллуқ қилган чоғларда энг кўп ибодатни ой тўлган тунда қилармиш. Бундай пайтда кўкдан ер юзига ёғилган нур ёмғирлари ичида Бўён деган сеҳрли ёғду ҳам тушар экан. Бўённи фақатгина қалби тоза ва самимий инсонларгина кўра олар экан. Бўённи кўрган инсонлар барча эзгу ниятларига эришар эканлар.
Булар узоқ ўтмишда яшаган ва табиат сирларини ўз тафаккурига яраша очишга уринган ота-боболаримиздан қолган тасаввурлар холос.
Бутун салбий ва ижобий тасаввурларни бир ёққа қўйиб табиатнинг муҳташам манзарасини томошо қилиш фурсатини бой бермаслигингизни тавсия қилардим. 

2.03.2015

Маҳтумқули


Маҳтумқули


Атоқли туркман шоири ва мутафаккири Маҳтумқули Фироғий (1733-1791) Маҳтумқулининг отаси Давлатмамат Озодий (1700—1760) ҳам даврининг машҳур шоирларидан бири бўлган. Маҳтумқули бошланғич таълимни оилада ўз отасидан олган. Кейин қишлоғидаги мактабида, Ниёзсолиҳ мулла қўлида ўқиган. Шоир дастлаб Қизилоёқ қишлоғидаги Идрисбобо мадрасасида, кейинчалик Бухоронинг Кўкалдош, Хиванинг Шерғозий мадрасаларида таҳсил олган. Низомий, Фирдавсий, Фузулий, Навоий сингари машҳур шоирлар ижодидан баҳраманд бўлган. Заргарлик билан шуғулланган.

УЙҒОН ДЕДИЛАР

Ётган эдим ғамда, келди эранлар,
"Қани, тур ўрнингдан, уйғон!" дедилар.
Кўзим очиб кўрдим жумла жаҳонни,
"Мана шудир, Шоҳи Мардон!" дедилар.

Эранлар тўпланиб бозор қилдилар,
Мунофиқлар туриб ҳозор қилдилар,
Али бобом бизга назар қилдилар,
Бир коса май бериб "ичгин!" дедилар.

Уйғониб ғафлатдан очдим кўзимни,
Эранлар пойига сурдим юзимни,
Ўқиттилар, ҳақ сўйладим сўзимни,
"Саксон минг каломни ёзгин" дедилар.

Эранлар тўпланиб, кўчди, кетдилар,
Сирот кўпригидан бир-бир ўтдилар,
У ҳовзи кавсардан шароб ичдилар,
Ичган шаҳбозларни "Султон" дедилар.

Махтумқули, сўйла бу ширин тилда,
Умидим кўп бўлур бу узун йўлда,
Беш вақт ибодатинг қилгин ҳар кунда,
"Охират йўлдошинг имон" дедилар.

/Туркман тилидан М.Юлдашев ўгирди.

Яшар Камол



Адирдаги анор дарахти
Муқаддас дарахт дейишарди, Чуқуровада. Шу жойдан то денгиз соҳилига қадар икки томон ҳам анорзор эди. Баҳору ёзда бу дарахтлар қипқизил гулларга бурканарди. То Аёс қишлоғигагача яшил ва қизил рангларга кўмиларди ён атроф, денгиздай чайқаларди анорзор... Ўша бепоёндек кўринадиган анорзордан асар ҳам қолмади энди. Барча дарахтларни қўпоришди. Энди на анорзор қолди, на эманзор, на-да арчазор... Йўқ, дарахт қолмади биронта-ям, Чуқуровада. Муқаддас нарсанинг ўзи қолмади-ку, анор дарахти қолармиди... Зеро, муқаддас анор дарахти ҳам йўқ эди, аслида... Нимаики яхши бўлса, нимаики чиройли бўлса, инсоний бўлса ҳаммаси бу ерлардан бошини олиб узоқларга кетиб бўлди. Агар ҳақиқатан ҳам айтганларидек муқаддас анор дарахти бўлганида эди, аллақачон тарк этган бўларди бу қишлоқни. Узоқларга, бутунлай бошқа дунёларга кетган бўларди. Айтганлари бари ёлғон, муқаддас анор дарахти йўқ... Бўлганида ҳам ҳамманинг дардига шифо бўлолмас эди. Сизнинг дардингизга дармон бўлолмас эди...
Яшар Камол ўзи орзу қилган муқаддас анорзор томон кетди... Охирати обод бўлсин...   

1.03.2015

Яшар Камол



ЯШАР КАМОЛ

(1923-28.02.2015)

Бугун турк адабиётининг забардаст ёзувчиси, шоир ва драматурги Яшар Камол (Yaşar Kemal) 92 ёшида вафот этди. Адиб 1923 йилда туғилган. Унинг "Инже Мемед" номли романи турк адабиётининг энг сара асарларидан бири ҳисобланади. Яшар Камол ўзидан ўнлаб роман ва ҳикояларни мерос қолдирди. У миллионлаб мухлислари қалбида абадий яшайди. Қуйида унинг бир шеърини ҳукмингизга ҳавола қиляпман.   
Руҳи шод, охирати обод бўлсин...


Бир булут йиғлайди...
Сиқиламан...
Адо бўлмас дардлар
тўла юрагимла
Қуёшни кутаман,
маҳзун-мағрур тепаларда...
Йиллар ғамин ортиб елкаларимга
Йўл оламан...
ёлғиз сокин саҳроларга...
Атрофимда қайнар одам,
талотум,
Улар турфа қир гулидай рангин,
гавжум...
Аммо қийнар мени ёлғизлик мудом,
Атрофимда шунча одам бўлса ҳам...
Ҳеч кимса йўқдай,
кимсасиздай бу олам.
Истардим,
ёнимда бўлгин ёр
Қуёш бўл, тоблагин мени...
Совуқдан титраган қалбимни илит...
Олов бўлиб ёндир, борлиғим исит...
Иста жоним берай, қурбонинг бўлай.
Қалбимда ғалаён:
бажо қилолмадим юрак амрини...
Дардларим қалбимни эзар тинмайин.
Узоқларда,
Қонталаш шафақларда,
Бир булут йиғларди...
Маъруфжон Йўлдошев таржимаси

Тавсия: Яшар Камол ҳақида фильм: Болалик. 1992. (ББС)